Seobe ptica

Seoba je veoma naporna aktivnost koja zahteva veliki utrošak energije za mahanje krilima, a ptice dovodi u svu silu opasnosti, od prelaska širokog Sredozemnog mora u jednom ‘cugu' jer većina ptica ne može da sleti na vodu (tačnije, ne može da potom poleti sa nje) preko preleta sušne i bezdušne Sahare, pa sve do raznih grabljivica i grabljivaca koji jedva čekaju ta iscrpljena jata. Nisu li i u Bibliji prepelice padale s neba? Verovatno zaista jesu, ista ta, dugotrajnom seobom iscrpljena jata.

I kada, nakon poslednjeg sela siđem sa klizavog asfalta na blatnjavi makadam na kome su se sve barice preko noći zaledile, toliko čvrsto da led ni pod točkovima još ne popušta, počinjem sa skeniranjem vodene površine, blatnih plićaka i muljevitih sprudova. Sa novembrom se jata močvarica na našim jezerima, barama i rubnjacima zgušnjavaju jer ‘nove' ptice stižu a one ‘stare' nerado nastavljaju dalje jer znaju da je svaka sledeća vodena površina još gušće prekrivena pticama.


Šarene utve

Na dalekom severu su vodene površine brojne a gustina naseljenosti mala. Kako se te površine zamrzavaju ptice su primorane da potraže nove, nezamrznute vode pa tako stižu i do naših krajeva. Kod nas je velika gustina ljudske populacije sa sobom donela isušivanje 90% močvara te se sve ptice sada tiskaju na onim preostalim.


Liske

Na mnogima se tiskaju i lovci, među kojima se po gotovo neograničenoj količini raspoloživog streljiva izdvajaju gostujući italijanski ‘ljubitelji prirode'. U šta se sve puca ne paze mnogo ni domaći lovci, a ko bi još visokoplatežnom gostu kvario zadovoljstvo upozorenjem da postoje i zaštićene vrste? Da popravi tu neprihvatljivu situaciju, zakonodavac je juna 2006. doneo novu Naredbu o lovostaju u kojoj je, suprotno svim evropskim trendovima lovne legislative, POVEĆAO broj vrsta dopuštenih za lov: pa tako da ne bi morali goste da teramo da poštuju zakon, jednostavno promenimo zakon tako da on poštuje sklonosti gostiju (više o tome na http://www.ptica.org/novosti/arhiva.htm ) !

Parkiram na blatnjavom nasipu nedaleko od upravne zgrade ribnjaka, zatim osmatram pretežno isušeno jezero: 9 velikih carskih šljuka, 10 sivih čaplji, oko 150 običnih te oko 200 sinjih galebova, 6 velikih vranaca, 2 velike bele čaplje... sve to grupisano je oko preostalih, velikim delom zamrznutih bara. Nadleće me 80 divljih gusaka, a zatim na većoj udaljenosti još 35 gusaka kojima već ne mogu da odredim vrstu. I sve to na samo jednom, i to najvećim delom isušenom jezeru omanjeg banatskog ribnjaka!

U decembru gustina ptica po jedinici vodene površine dostiže vrhunac, a potom će ih januarski mrazevi i zamrzavanje poterati dalje, neke do Dunava, druge do širokog Sredozemlja a treće još dalje na jug.


Siva čaplja

Koreni seoba verovatno sežu do ledenih doba koja su uslovila oskudicu hrane i premeštanje populacija bliže ekvatoru. Kako se potom led povlačio na sever, tako su biljke i insekti zaposedali novooslobođena područja. Za njima su stigle i prve ptice koje su se susrele sa povoljnim staništima za gnežđenje i odgajanje mladih i, bezmalo, odsustvom konkurencije u vidu domaćih ptica sa kojima bi se sukobljavale oko teritorije. Takvi uslovi su retki i isuviše dragoceni da se tek tako ispuste, i ptice su ubrzo zaposele nove prostore.

Iste prostore su potom zaposeli i ljudi, potom i domaća živina pa je sa porastom gustina njihovih populacija stvorena idealna sredina za mutiranje virusa, koji je 2005. bio prisutan samo u Aziji da bi prošle zime stigao i u naše krajeve, u ostatak Evrope i u Afriku. Ipak, pravci širenja virusa nisu se poklopili sa pravcima seoba ptica, ni geograski a ni kalendarski. Iako se moguća uloga divljih ptica ne može definitvno isključiti, pravci rasprostiranja virusa više su pratili rute seoba domaće živine: pruge i puteve.

Dok ovo pišem, od ptičjeg gripa (koji je ne bez razloga sve do pojave poslednjeg soja virusa, u veterini bio poznat kao ‘kuga živine') je u deset zemalja obolelo oko 250 osoba, od kojih oko 60% sa smrtnim ishodom. Treba ipak naglasiti, u svim slučajevima se radilo o osobama koje su bile u direktnom kontaktu sa domaćom živinom; izuzev sedam skupljača perja koji su se zarazili čerupajući divlje labudove.

Među divljim pticama, ptičji grip je do sada bio zabeležen kod 42 vrste, uglavnom plovuša (patke, guske i labudovi) i šljukarica.



Završiću savetom ljubiteljima prirode o tome koliko je u ovim promenjenim uslovima posmatranje ptica bezbedno. Izbegavajte mesta na kojima se zaraza javi, ne dirajte mrtve ptice, njihov izmet (a i zašto biste?) ili vodu u blizini (na temperaturama oko nule, virus može da preživi mesec dana u vodi ili u fecesu), ne pokušavajte da uhvatite iznurene i, možda, obolele ptice.

Ukoliko u prirodi primetite mrtvu pticu, prijavite to lokalnoj veterinarskoj službi koja će potom uzorak poslati na analizu. Ne pokušavajte da sami uzmete uzorak, prepustite to stručnjacima. Uz minimum zdravog razuma, rizik je veoma mali.

Ukoliko ste zimi hranili pregladnele ptice pa se sada pitate da li je to pametno, znajte da su zebe, koje su najčešći gosti vaših hranilica, malo verovatne kao prenosioci bolesti. Normalne mere higijene (pranje ruku nakon kontakta sa hranilicom koja moze biti zaprljana ptičjim izmetom) bi trebale biti sasvim dovoljne. Kada čistite hranilicu, nemojte je unositi u kuću već to radite u dvorištu, poželjno u gumenim rukavicama kakve se koriste pri pranju sudova. Ne propustite da nakon toga operete ruke.

Iako je slogan ‘Oprez da, panika ne' postao već izlizan od čestog ponavljanja, upravo su razumne mere opreza ono što je potrebno.